Kako se to dešava?

Devojke koje su sklone da se izgladnjuju kako bi izgubile na telesnoj težini i bile vitke imaju šanse da razviju ovaj poremećaj. One su vrlo jasne i žele samo jedno – da imaju telo devojčice i teško prihvataju činjeicu da je to nemoguće. Svaki dalji rast i razvoj tela je prosto nepodnošljiv. Neke će možda i jesti, ali istovremeno i povraćati, a sve u cilju da ostvare željeni cilj i težinu. Pored poremećaja u ishrani , ove devojke imaju i ozbiljne psihološke probleme, kao što su česta promena raspoloženja, nesigurnost, tuga, te hronično nezadovljstvo sobom.

Zbog straha od debljine, one jedu male količine niskokalorične hrane, trče, vežbaju i čine sve samo telesna težina bude sve manja. Žele da budu najmršavije osobe na svetu (“ Kada ne jedem , imam kontrolu nad svojim telom“, “Kada sam mršava ja sam bezbedna“ ). Za njih je to jedini način da prežive. Svi koji misle drugačije doživljavaju se kao neprijatelji. Često i same ne razumeju i teško mogu da objasne zašto ne jedu. Ali, ni kad su gladne nisu zadovoljne. Osnovno obeležje njihovog ponašanja je strah i nezadovoljstvo. Često ne smeju ni da kažu da bi radije umrle nego prihvatile ideju da imaju težinu koja je u skladu sa njihovim izgledom..

Zašto im je važno da su mršave?

Kada se gledaju u ogledalo one sebe vide kao debelu osobu. Neprestano imaju osećaj da im je stomak naduven i nisu u stanju da vise upala prsa, ispale kosti na kukovima i neprirodan razmak između nogu. One i na tim mestima vide obline i same se sebi gade. Sklone su da telo skrivaju pod slojevima odeće i nose ogromnu odeću. A gledajući ih sa strane, sa tom odećom deluju još sitnije i mršavije. Dobijanje na težini je nešto čega se najviše užasavaju.

Čega se u stvari plaše devojke sa anoreksijom?

Plaše se da odrastu. Strah od odrastanja se, između ostalog, ogleda i u dobijanju ženskih oblina. To je za njih neprihvatiljivo. One misle da nisu spremne da budu odrasle, jer misle da nisu spremne da budu odrasle, jer misle da ne mogu biti samostalne, zrele, da mogu biti drugačije od većine iz okruženja ili mogu imati vezu sa suprotnim polom. Sve im se to čini preteško, plaši ih, tako da odlučuju da gladovanjem , barem na kratko, zaustave vreme.

Devojke sa poremećajem ishrane zvanim bulimija, pri samoj pomisli da su počele da se goje, namerno počinju da izazivaju povraćanje. One jedu, prejedaju se i nakon toga povraćaju. Na ovaj način, one jedu šta žele, a putem povraćanja, ostaju vitke ili pokušavaju da skinu višak kilograma. One su u nezavidnom položaju. Žele da jedu, ali i da budu mršave. Misao koja im se stalno provlači kroz glavu je “ Ako ne povraćam, biću debela, a ja to ne mogu podneti “. U ovom slučaju, povraćanje omogućava da se jede ono što se voli u velikim količinama, a povraćanje je onda rešenje za sve probleme u vezi izgleda i hrane. Kada ovakav način razmišljanja i ponašanja pređe u naviku, devojke ga se teško lišavaju. Povraćenje donosi eliminaciju hrane, opuštanje i mogućnost da se ponovo jede.

Ko je sve imao poremećaj ishrane?

Princeza Margareta od Mađarske ( 1242 – 1271) imala je restriktivni tip anoreksije i umrla je relativno mlada.U novije vreme, princeza Dajana je imala bulimiju i često se onesveščivala od iscrpljenosti tokom zvaničnih putovanja. Postoje profesije koje na izvestan način forsiraju izled i težinu – balet, gimnastika, gluma. Nađa Komaneči, čuvena gimnastičarka, često je pričala o problemima vezanim za ishranu. Sećate se glumice koja je igrala ulogu simpatične, pomalo nespretne glumice Ali Mekbil? Ona se onesvešćivala od iscrpljenosti na snimanjima, ali i pored toga je jela minimalne količine hrane. Njen izgled je sve govorio.

Svetski modni trendovi forsiraju mršavo telo. U modi su dijete i bleda beživotna lica. Kako se u sve ti uklopiti da bi bio u trendu? Sa 16 ili 16 godina, teško. Treba biti sposoban, donostiti odluke, biti zadovoljan sobom i svakodnevno se hvatati u koštac sa životom.

Koji su razlozi zbog kojih devojke imaju anoreksiju ili bulimiju?

U osnovi želje da se bude mršav leže psihološki problemi, kao što su : nezadovoljstvo sobom, nesigurnost s jedne strane i visoke ambicije i želja da se bude „naj „ sa druge, ali i želja da okolina i događaji budu pod njenom kontrolom ( zato je i potrebna pomoć psihologa). Takođe, problemi u porodici koji se čine ne rešivim ( alkoholizam, svađe i razvodi, velika očekivanja roditelja, gubici) mogu uticati na razvoj bolesti. Mršavost je u modi, u svim ženskim časopisima mogu se pronaći kako glumice i manekenke reklamiraju neke od svojih dijeta nakon koji h su dobiel određene uloge koje su ih proslavile.Dijete i grčevita težnja za mršavošću češće se javlja u kulturama gde je mršavost poželjna , u tome prednjače bogate zapadne zemlje.

Koje su posledice?

Izostanak menstruacije.

Koža postaje suva, peruta se kao krljušt i uz to često deluje kao da je prljava.

Javlja se pojačana maljavost po celom telu a naročito na licu.

Kosa prekomerno opada, lomi se i bez sjaja je, bez obzira na negu.

Teškoće sa varenjem.

Srčana radnja je usporena.

Iscrpljenost, depresija, osećaj besperspektivnosti, nezainteresovanost za svakodnevne aktivnosti vršnjaka.

Mogućnost ideje o samoubistvu.

Četiri od deset osoba sa anoreksijom doživi potpuni oporavak, dok za ostale možemo reći da je njihovo stanje u poboljšanju. Tri od deset odoba tokom celog života imaju probleme sa izgledom i ishranom.

Kad počinje?

Anoreksija najčešće počinje između 16 i 18 godina. Međutim, uzrasna granica se poslednjih godina opasno spušta na 13 godina. Mnogo je češća kod devojaka (10 : 1). Bulimija se javlja u nešto kasnijem uzrastu, takođe češće kod devojaka. Osobe sa bulimijom traže pomoć za razliku od anoreksičarki koje nerado priznaju da imaju problem i retko samoinicijativno traže pomoć. Kod muškaraca isto postoji problem poremećaja ishrane, iako je veoma retka među mladićima. Poremećaj se takođe javlja u pubertetu, ali je nešto drugačiji u odnosu na devojčice. Kod njih je zabrinutost za telesni izgled nešto drugačija, ređe se javlja i ne vodi nužno u ekstreme sa dijetom i željom za mršavim telom.

Kome se i kako obratiti za pomoć?

Poremećaji ishrane iznuruju organizam, čine da se osoba oseća loše, neraspoloženo, razdražljivo... Priznati da imaš problem koje vrlo komleksan, a svodi se na probleme ne/ jela je veliki korak i predstavlja uslov lečenja i tretmana. Prvi korak neka bude preko telefona, e maila ili psihologa iz škole koji će imati razumevanja za tvoj problem. Najbolje je obratiti se stručnjacima koji su imali iskustva sa ovom problematikom (psiholozi, pedijatri, endokrinolozi, psihijatri). Na teritoriji Srbije ne postoje specijalozovani centri za poremećaje ishrane, ali postoje savetovališta za adolescente koja će naći razumevanje za tvoj problem..

Autor teksta :

Dušanka Đurović, specijalisata medicinske psihologije
Institut za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine, Novi Sad