• vest1

  • Želela sam pažnju! Želela sam pomoć!

  • E.K.A.

  • Osnovnu školu sam završila u gradu u kom sam rođena. Tada sam trenirala aktivno rukomet, imala veliko društvo, bila odličan đak, ali ne i najbolji. Srednju školu sam upisala u Novom Sadu da bih bila sa sestrom koja je studirala. Nisu postojali mobilni telefoni, internet nisam imala ali sam održavala kontakte pismima. Bilo je divno!!Nastavila sam da se bavim i rukometom u ŽRK „Vojvodina“. Upoznala sam nove drugare u školi, tata nas je posećivao svake nedelje, mama mesečno, Kući sam išla svake treće, ili četvrte nedelje, imala sam sestru kraj sebe i sve je bilo ok . Naravno da mi je bilo teško prvo odvajanje od kuće, ali opet sam sa sestrom i pregrmele smo zajedno. Bombardovanje... Drugi srednje... Ozbiljno sam shvatila školu, jer u početku nisam poznavala nikoga pa mi je ostalo samo da učim. Krenule su petice, bila sam najbolji đak u razredu i moji su navikli na dobre ocene. Iako sam se dosta trudila one su se nekako podrazumevale. Možda sam već tada opteretila sebe. Rukomet je zahtevao dva treninga dnevno, dve utakmice nedeljno, a to sa školom nije moglo da se uklopi. Trener mi je izašao u susret i oslobodio me jednoj dnevnog treninga i utakmice sredom, a subotom sam učestvovala i putovala sa klubom po gradovima Vojvodine. Sada kreće praksa, što znači pre podne bolnica, a popodne šest ili sedam časova. Bilo je dosta neprespavanih noći da bih postigla i petice i pobede. To nije trajalo dugo jer telo nije moglo da prati moje ambicije i rukomet sam ostavila sa velikom tugom. Međutim, oduvek sam volela muziku i ples . Tada su bili popularni dens i grupni ples. Zato je poznata plesna škola, dva puta nedeljno, delovala idealno! Već nakon mesec dana sam ušla u prvu ekipu. Jaooo, to je za mene bilo nestvarno. Jako, jako dobar osećaj. Živela sam za te časove, tu pozitivnu energiju i nova poznanstva. Ulazak u prvi tim značio je da ću snimati emisije uz poznate pevače, snimati spotove, možda se oprobati kao čir lidersica, ali... Uslov je bio da budem mršava. Tek tada mi je izgled postao glavna preokupacija. Školu nisam zapostavila, ali zdravlje jesam. Kreću prve dijete, prvi diuretici, kreće povraćanje... Ne mogu tačno da se setim kako mi je povraćanje palo na pamet, ali znam da se to desilo kada sam imala 17 godina. Diuretike sam videla da koriste drugarice iz razreda. Sama sam se raspitivala za dijete, i na svakoj sam bila. Tada je povraćanje bilo retko, možda četiri puta mesečno. Došao je letnji raspust i naš instruktor plesa nam je zadao „domaći“ da sredimo liniju preko leta. Tada sam živela na kokicama i lubenicama i sve ostalo sam povraćala. Za to niko nije znao. Kada nije bilo slobodno kupatilo, otišla bih i povraćala u podrumu. Sebi sam govorila: Moraš sve da izbaciš iz sebe, ma koliko pojela.

  • vest1

  • Došao je treći srednje, a ja mršava! Svi su na plesu bili oduševljeni! Usledila su pitanja: Kako si uspela? Šta si radila? Predlagala sam im „semafor dijetu“, ali nikom nisam pominjala povraćanje. Kada je počela škola učila sam, išla na praksu, na ples... Nisam imala mnogo vremena da mislim o izgledu. Lepo sam jela i nisam povraćala. Živela sam u srednjoškolskom domu sa tri cimerke u sobi. Spremala sam koreografiju i bili smo prvi u Vojvodini u plesu na Domijadi, ali za republičko takmičenje dom nije imao sredstva. Došla je zima, dobila sam oko 5kg i tada je krenula panika. Opet dijeta, povraćanje na treći, četvrti dan, kako bih leto dočekala tip - top. Tako je i bilo: Opet kući za letnji raspust, opet svakodnevno povraćanje, i više puta na dan... Tada je već starija sestra primetila da povraćam. Rekla je roditeljima ali oni nisu želeli da veruju u to. Pitali su me i ja nisam htela da priznam. Tada su već svi znali ali niko nije želeo da pričamo o tome , ni roditelji, ni ja. Jedino je moja sestra svaki dan govorila da je to ozbiljan problem.

    Došao je i četvrti srednje. Živela sam u srednjoškolskom domu , sada u dvokrevetnoj sobi. Cimerka je više bila odsutna nego u sobi , tako da sam dosta vremena provodila sama. Ples, škola, praksa, pripreme za prijemni, maturski ispit... Bilo je mnogo teško. U domu je formirana sekcija o zdravoj ishrani i odmah sam se priključila. Baš je bilo zanimljivo. Nikada nikom nisam rekla za moj problem! Posle jedne sekcije, prišla sam vaspitačici i rekla: Ja povraćam, možete li mi pomoći? Već sutra je otišla sa mnom u Dečju kliniku kod psihologa i dečjeg lekara. Tada je došla i mama. Krenula sam na razgovore, vodila dnevnik ishrane, merila se, ali i dalje želela da smršam i nisam bila zadovoljna izgledom. Prestala sam sa povraćanjem. Kontrolisali su me vaspitači u domu, svi su mi pomagali koliko je bilo u njihovoj moći. Bilo mi je lakše što sam smogla hrabrosti i počela sa borbom protiv bulimije.

  • anoreksija

  • Došlo je vreme priprema za prijemni na fakultet. Mnogo učenja, stresa, nerviranja, hrane, prejedanja... i, naravno, povraćanja. Sve sam zapostavila... Druženja, aerobik, ples, škola je već bila gotova... Samo sam učila, spavala, jela, i povraćala. Bila sam prva ispod crte i to je bio tada najgori period u mom životu. Jako slabo sam izlazila tog leta. Jela sam puno i nisam birala. Jela sam šta god bi mi palo pod ruku. Bajat hleb, margarin... Jela sam mehanički, pretrpavala se i povraćala.

    Konačno, upisala sam studije na engleskom jeziku. Tako sam bila srećna, presrećna! Bilo mi je mnogo teško, jer sam engleski malo znala. Svaki dan sam ga učila, jer ništa nisam razumela na predavanjima. Uz engleski, hemiju, biologiju, fiziku... dan je bio krcat i nije bilo mesta za povraćanje. Živela sam sa sestrom, hranile smo se u menzi. Proglašena sam studentom godine. Imala divnog momka koji mi je pomogao da regulišem ishranu na pravilan način, bez dijeta. Vozili smo rolere, bicikle, i za to vreme vežbali engleski. Učili smo zajedno, izgledala sam super, i to leto mi je bilo najlepše u životu. Dosta sam trčala, plivala, izlazila sa društvom, išla na more... Sve je bilo savršeno!

    Stigao je septembar i ispitni rok. Ostala sam u svom gradu, jer sam sve ispite položila do jula. U to doba je grad prazan jer studenti i đaci dolaze samo vikendom, pa sam iz dosade počela da gledam filmove i jedem grickalice. Vreme je bilo loše, nisam išla na džoging i plivanje, nisam vozila bicikl i tog meseca sam se ugojila između 5 i 8 kg!

  • vest1

  • Na drugoj godini fakulteta konačno nam je počela nastava na srpskom jeziku. Tada mi je bilo super na faksu. Polagala sam ispit za ispitom, ali sam se nervirala zato što sam mislila da ne izgledam lepo i opet sam počela da povraćam. Otišla sam sa mamom kod psihologa i lekara kod kojih sam išla ranije, sada ne pripadam Dečjoj ali su me ipak primili... Ponovo krećem na razgovore, vodim dnevnik ishrane, idem na merenja... Tada sam imala najviše kilograma u životu - 69.5, (par meseci ranije, u toku leta, imala sam 56kg). Moja doktorka je otišla na trudničko i preuzela me je druga. Bila sam razočarana zbog toga. Ta druga doktorka je dovodila studente koji su me za vreme mojih kontrolnih pregleda i razgovora ispitivali, kako bi dobili rezultate za istraživanja koja će iskoristiti za izradu diplomskih radova. Ispalo je da, umesto na razgovor sa doktorom, odlazim na testiranje. Smorila sam se, jer sam na to samo gubila oko dva sata i, jednostavno, prestala sam tamo da odlazim.

    Od tada, pa dok nisam završila studije (naredne četiri godine), smenjivali su se periodi prejedanja, preteranog vežbanja, izgladnjivanja... Ali, bilo je i perioda kada je sve bilo u redu. Završila sam fakultet kao student generacije. Odmah sam krenula sa obaveznim pripravničkim stažom u trajanju od godinu dana. Sve mi je bilo čudno. Nemam obaveze, a mene su zapravo obaveze ispunjavale. Nisam se baš snašla u tom periodu pa je bilo da desetak dana jedem sve živo pa desetak dana pijem samo vodu i tako su se ti ciklusi ponavljali. Želela sam da idem kod doktora i prebacivala sestri što neće da ide sa mnom. Ona je smatrala da sam dovoljno odrasla da idem sama. I, tada se desilo. Noćila sam kod sestre. Ona je otišla u grad, a ja sam se sunčala na terasi. Sunce je bilo jako i ja sam jednostavno zaspala na terasi. Sestra se vratila, dozivala me i ja sam je čula, ali nisam htela da otvorim vrata. Želela sam pažnju! Želela sam pomoć! Sestra nije mogla da uđe u stan, pa su došli vatrogasci, pa hitna pomoć... Primila sam infuziju, a internista je preporučio da idem kod neuropsihijatra, jer mu je moja sestra rekla da sam izjavila da želim da se ubijem. Jesam, rekla sam da želim da se ubijem, ali to nikada ne bih uradila.

    U julu 2008. godine počela sam sa terapijom, razgovorima, redovnim kontrolama, vodila sam dnevnik ishrane, vratila sam se fizičkim aktivnostima i počela sa ozbiljnim timskim radom u koji je bio uključen i nutricionista. U potpunosti sam sarađivala sa stručnjacima i slušala savete, te sam postepeno prestala da povraćam. Jul.2008. počinjem sa terapijom, razgovorima, redovnim kontrolama, nutricionista je uključen, dnevnik ishrane, fizička aktivnost ,timski ozbiljan rad uz moju potpunu saradnju....postepeno prestajem da povraćam. Bilo je kriza, ali uz nesebičnu pomoć stručnog tima, moje porodice, momka i moju želju , volju i upornost, nakon osam meseci prestala sam da povraćam. I dalje sam na terapiji, imam faze kada više jedem nego što mi je potrebno ,ali NE POVRAĆAM!

    E.K.A.

Svi blogovi