• vest1

  • LAGANO UMIREM

  • TEA

  • Lagano umirem Lagano umire onaj koji ne putuje,
    onaj koji ne čita,
    onaj koji ne sluša muziku,
    onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.
    Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
    onaj koji ne prihvata pomoć.
    Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika,
    postavljajući svaki dan ista ograničenja,
    onaj koji ne menja rutinu,
    onaj koji se ne usuđuje odenuti u novu boju,
    i ne priča sa onima koje ne poznaje.
    Lagano umire onaj koji beži od strasti i njenog vrela emocija,
    onih koje daju sjaj očima i napuštenim srcima.
    Lagano umire onaj koji ne menja život kad nije
    zadovoljan svojim poslom ili svojom ljubavi,
    onaj koji se ne želi odreći svoje
    sigurnosti radi nesigurnosti,
    i koji ne ide za svojim snovima;
    onaj koji si neće dozvoliti,
    niti jednom u životu,
    da pobegne od smislenih saveta...
    Živi danas!
    Reskiraj danas!
    Učini danas!
    Ne dozvoli lagano umiranje!
    Ne zaboravi biti srećan!
     Pablo Neruda

    Želela sam da sa vama podelim reči ove pesme koja me je istinski dotakla, i navela da se potpuno poistovetim sa njima.Verujem da sam usled svoje bolesti i ja počela lagano da umirem. Toga nisam bila ni svesna. Svaki moj dan je bio kao prethodni. Sebi nisam dozvoljavala spontanost, postala sam rob navika koje su me štitile od negativnih emocija i misli, nemira, straha, ne znajući da upravo te navike postaju moj dželat. Kako vreme odmiče i kako se polako oporavljam, postajem svesna koliko sam patila zbog anoreksije, koliko sam divnih godina života izgubila u kontrolisanju same sebe, vremenom pretvarajući se u olipinu. Danas mi je jako teško da pronađem radost u životu, da se radujem onim malim stvarima koje život znače...Toliko dugo sam bila zatvorena za njih i strah me je da se ponovo otvorim. Plašim se da se radujem (koji apsurd, zar ne?). Na žalost, istina je.Toliko sam dugo bila samo prolaznik u ovom životu, u toj svojoj ulozi sam se prilično učaurila, no znam da život nije takav i da to nije smisao. No strah me je. Konstantno se vraćaju pitanja: A šta onda? Ok, misliš da je lako osloboditi se? To nisi ti, bolje je tebi ovako... I tako u krug. Umorna sam, ali i voljna da izguram. Može se pobediti taj glasić u glavi. Samo treba da pronađete svoju novu sigurnost, svetliju, optimističniju... Otvorite se za svet. Nije on strašno i mračno mesto. Mi smo ti koji ga takvim činimo. Osmislite drugačiju stvarnost, stvarnost u kojoj ste vi kreator, a ne kreatura.

  • vest1

Svi blogovi