• 

• Da živim to sam odlučila

• MEJ PEDZIK

• U nekom udžbeniku iz psihologije, pročitala sam kako je period adolescencije najteži i najtraumatičniji period većine pojedinaca. Česte su depresije, želja za smrću je stalno prisutna. Kao deo većine, ja sam sve te karakteristike imala u sklopu moje anoreksije. Ono sto je prethodilo mom oboljenju i na neki način ga i prouzrokovalo, jesu dijete još u samom razvoju. Prvu dijetu držala sam već u šestom razredu osnovne škole sa dve najbolje drugarice, koje su takođe bile opsednute svojim izgledom. Podržavale smo jedna drugu, bodrile se, da slučajno koja ne poklekne i oslabile smo svaka po 13 kg. Moram samo da napomenem , da je dijeta bila kardinalna greška u mom životu, jer niko ko je u razvoju ne treba da je drži,i to da ja zaista nikada nisam bila debela. Nakon te dijete sledile su mnoge druge u kombinaciji sa aerobikom. Pet dana sam držala dijetu, a vikendom bih se počastila burekom ili nečim drugim „ grešnim“. Tu počinje blagi poremećaj kompulsivnog prejedanja,nakon čega sledi dijeta. Krenula sam u srednju školu. Nakon nekog vremena ugojila sam se do te mere da su mi bratove široke pantalone (tada u modi) postale tesne u zadnjici. Najdeblje su mi bile noge i zadnjica, i to su mnogi primećivali. Bila sam prilično očajna i stalno sam se nakanjivala da krenem na dijetu, kako bih oslabila, a sledeći faktori su doprineli da konačno to i ostvarim:

  1. Drug iz razreda je rekao da imam zadnjicu kao Rusiju;

  2. Tetka: „Treba da se zapitaš da li je normalno da sa toliko godina imaš toliku zadnjicu?“

  Bila sam besna i odlučila sam da ću oslabiti.

• 

• Svaki početak, naročito ići ponovo na dijetu je težak, ali ja sam već bila veteran, tako da sam izgurala i do leta oslabila 10 kg i izgledala sjajno, bar kako su drugi govorili, međutim, tu počinje igranka u glavi. Tada sam želela jos tri kile da skinem, pa kad sam i njih skinula htela sam još malo, pa još malo, a onda mi više nije bilo ni bitno, jer sam bila srećna u svom svetu, gde je sve pod mojom kontrolom. Šta se zapravo dešava u mojoj glavi?

  Nakon variranja u kilaži, postaje iscrpljujuće ponovno kretanje u misiju skidanja kila. Tad sam već bila navikla na dijete i tu sam se osecala sigurno, i nisam htela da prestajem, iz straha da se ponovo ne ugojim, jer sam zbog stalnih dijeta izgubila samokontrolu. Posle svake dijete uzelela bih se stvari koje u tom periodu nisam smela da jedem, jer goje, i onda bih krenula da se prejedam, i da bespotrebno mnogo razmišljam o hrani. Po principu hajde da jedem sve, iako mi se mozda i ne jede, ali pošto znam da ću opet na dijetu, ja bih jela i jela i tako sve u krug. Pošto me je to zamorilo, našla sam novi način, a to je da stalno budem na dijeti.

  I tako je počeo put moje anoreksije.

  Šta je zapravo bila moja dijeta i iz kakvih namirnica se sastojala? Prve dijete su bile propisane, kao npr. Majo dijeta, proteinska dijeta, kupus dijeta... Nakon njih ja sam ih sama korigovala, izbacujući većinu namirnica. Imala sam jedan obrok dnevno koji bi obično bio u određeno vreme. Ishrana mi je bila izuzetno jednolična. U početku sam jela npr. tri jabuke i pavlake, pa bi to potrajalo par meseci, onda bih pavlaku zamenila ribom, pa onda krastavcima, sve u svemu išla sam ka sve manje kaloričnoj hrani i svela sam svoju ishranu na minimum. Kod mene je slabljenje išlo sporo i dug vremenski period, do momenta dok nisam bila kritična i imala 40kg i 166cm visoka.

• 

• Rituali:

  Ono što je najgore jesu navike i rituali, takođe karakteristični za anoreksiju. Morala sam uvek da jedem u isto vreme, ako bukvalno minut zakasnim, u meni kreće bes, gnev, hocu da poludim od očaja. Jela sam uvek na isti način, isti vremenski period, istim redom, jer ako tako ne bude moj svet se ruši, ništa više nije pod kontrolom. Zalogaji, oni se tako ne mogu ni nazvati, jer su to bili mikro zalogaji, jela sam jako dugo, sama, da me niko ne vidi, da niko ne vidi moju bolest. Stalno sam bila u strahu da se ne ugojim, bila sam opsednuta time da slučajno ne primetim neki vid „debljine“ , tj. da nisam deblja nego prethodni dan. Upadala sam u paniku ukoliko bih nesto malo drugačije stavila usta, npr. ako sam popila jedan čaj više nego obično, nervirala sam se, jer sam mislila da cu sutra biti tenk.

  Sve je to pritom u mojoj glavi, jer ja nisam mogla nikako da se ugojim, a kamoli ne od juče do danas, obzirom na to da realno nisam nista drugacije ni jela. Bila sam stalno nervozna, u stomaku mi je nesto igralo. Jedina moja radost bio je deo dana kada bih dugo pripremala svoj obrok,kada bih dugo ljuštila jabuke, pa ih seckala na komadiće, pa bih prvo grickala koru jabuke, pa onda jela parčence po parčence jabuke... Moja želja da budem sto mršavija, odvela me je u još jednu ludost, a to su diuretici. Iako, ništa nisam jela, počela sam da pijem, čajeve sa senom-Bekunis, da bih izbacivala tečnost i išla češće u wc, i bila jos mršavija, a onda sam presla na tablete-Lasiks u Dulkulaks. Bila sam „navučena“ na njih, toliko da bukvalno nisam mogla da legnem u krevet, a da nisam popila „svoju dozu“. Opsesija je išla dotle, da sam ustajala iz kreveta i odlazila autobusom u dežurnu apoteku po Lasiks. Zatim bih celu noć provela na wc šolji, tako da nisam normalno ni spavala. Osećala sam se kao da ću svakog momenta umreti, srce mi je kucalo toliko da mi je tutnjalo u ušima i osećala sam bol u grudnom kosu. Kočili su mi se prsti na rukama i nogama, bolele su me kosti.

  Negde sam kasnije pročitala da se sličan vid poremećaja, koji podrazumeva prejedanje, uzimanje raznih diuretskih sredstava, ne bi li to iz sebe izbacio (kao sto bolumičari povraćaju),naziva purgativna anoreksija. Pošto zaista nisam mogla tako da funkcionišem nekako sam sa tim prestala.

• 

• Bila sam sklona depresiji i volela sam samoću. Normalan život, kakav su imali mladi u mojim godinama, propustila sam. Izlaske, zabave, momke, simpatije, bila sam potpuno prazna. Nisam mogla ni da učim, mozak mi nije radio, zamro je. Problem su bile i ekskurzije, jer tamo nisam mogla da kuvam sebi i da jedem ono što inače jedem. Mama se bojala da me pusti da idem, mislila je da neću ništa jesti i da ću umreti, da ce mi organi otkazati. Bila sam opterećana kalorijama, stalno sam gledala koliko koja namirnica ima kalorija. Nisam jela ništa sto ima ulja, kalcijum nisam unosila, jer sam potpuno prestala da pijem i jedem mlečne proizvode, meso i dalje ne jedem. Posle ozdravljenja počela sam da pijem mleko i jogurt, bolovi u kostima su prestali. Nekih godinu dana nisam imala menstruaciju, roditelji su se bojali da je neću ni povratiti. Na početku sam izgledala lepo, pa ok, pa ne baš tako strašno, a na kraju užasno. Stvar je u tome, da meni nije bilo stalo do toga kako izgledam. Znala sam da nisam lepa, sexi, ženstvena. Jednom prilikom pitao me je neki mladić: „ Kako se ti osecaš, mislim, da li imaš sexualne potrebe?“ Ja sam se iznenadila ali i shvatila da ih nemam i da u suprotnom polu ne budim nikakvu želju ni interesovanje, ali bilo mi je svejedno, jer ja sam samo želela da me svi ostave na miru u mom svetu hrane, vremena, hrane i vremena, jer kada sve ide po planu i kako sam ja zamislila, ja sam savršeno. Bila sam srećna da imam toliko prijatelja koji su se trudili da mi pomognu i naravno, moju porodicu zbog koje sam tu. U neku ruku, trag svesti o tome da sam u ozbiljnom problemu, poticao je odatle što su mi svi govorili da sam jako mršava i da je to strašno, ja sam im verovala, ali nisam mogla da se otkačim od svega što je bilo u mojoj glavi, nisam mogla da izađem iz tog začaranog kruga. Bolest je bila jača od mene, već sam se bila saživela sa takvim načinom života.

  Roditelji su mi bili očajni, mama je plakala, znali su da mogu da umrem. I ja sam to znala, ali da budem iskrena, stvarno mi nije bilo stalo do života, ali bilo mi je stalo do mame, tate i brata, zbog kojih sam na kraju i ozdravila. Svako mora da nađe neki motiv, meni su oni bili moj, jer u takvoj situaciji, i u svakoj slicnoj, očigledno je da ti nije stalo do sebe samoga, čim se uništavaš, tako da sam ja našla druge do kojih mi je stalo, da spasim sebe zbog njih- to je moja formula kako se iščupati. Kad je problem psihičke prirode, kao što je slučaj sa anoreksijom, jako ga je teško rešiti, jer nekad se poremećaj ne manifestuje fizički, u smislu da se vidi mršavost, ali problem zaista postoji u ponašanju i u glavi. Išla sam kod psihijatra, koji me je pitao „A zašto ti ne jedeš?“ Meni je bilo smešno,tada sam znala da mi niko neće pomoći da se izborim sa anoreksijom, već da to moram da uradim sama. Jako je strašno to što moji roditelji ni ja nismo imali kome da se obratimo u vezi sa ovom bolešću, iako su oni lekari, što je najstrašnije od svega, jer su bili bespomoćni, nisu znali od koga da zatraže pomoć, pošto se ovom bolešću nije bavio niko od lekara ,jer nisu bili potpuno edukovani. Ali srećom moji roditelji su još od početka moje bolesti bili o tome na neki nacin informisani, jer je moja drugarica iz Belgije prolazila kroz isto to, ali nešto malo pre mene, tako da su koliko toliko bili upućeni u temu, simptome, karakteristicna ponasanja, navike itd. U Belgiji su postojala posebna odeljenja i klinika za lečenje anoreksije. Tako da mi je mnogo drago što postoji ovaj sajt da informiše roditelje, koji moraju da prate svoje dete i da znaju sta se sa njim dešava kada uoče neki predznak ove bolesti, kako bi mogli na vreme da reaguju kako ne bi otišlo predaleko. Isto tako ovaj sajt trebao bi da edukuje siru javnost kako bi ozbiljno shvatili problem anoreksije danas u svetu i kako bi bili tolerantniji prema ovakvom vidu poremećaja.

• 

• Da se vratim malo na moju priču:

  U trećem srednje sam se potpuno izolovala od mojih najboljih drugarica, jer su me zamarale svojim savetima i preteranom brigom, vršile su mi tenziju. Okružila sam se ljudima koji me nisu gledali kao devojku koja ima anoreksiju, već kao mene. Tada je bilo nesnosno u mojoj kući. Prividno, zbog mojih roditelja otišla sam kod psihijatra i kod dijetetičara da mi pomogne. Pravila sam se da jedem stvari koje mi je ona pripisala, a u stvari sam ih bacala u wc solju ili iznosila u torbi, pa bacala u đubre napolje. Krajem trećeg razreda, shvatila sam da moram nešto da učinim, ali nisam znala šta i kako.

  Presudni faktori koji utiču na konačni izlazak iz pakla:

  1) Razgovor sa mojim tatom, koji po prvi put u svom životu plače od očaja i izgovara sledeće: „Da li ti mislis da je R. tata srećan kada vidi koga mu sin dovodi u kuću?“ (misleći koliko mora da je strašno ocu od mog tada najboljeg druga na svetu, sada momka, kada vidi strahotu koja mu ulazi u kuću-mene).

  2) Odlazim na more sa roditeljima u želji da nešto promenim, gde na ulici prolazi žena i krsti se od strahote koje jedva hoda na kostima, sa nešto kože pride.

  3) Nakon povratka sa mora, boravim kod drugarice u kući gde razgovarama sa njenom mamom, koja mi priča o svom spasenju od teške bolesti i o Silva metodu, učenju koje joj je donelo spasenje.

  4) Još jednu pametnu stvar, rekla mi je godinu dana pre moja razredna, koja nažalost više nije među nama, koja je bila i naš kućni prijatelj. Kad je videla u kom pravcu idem, samo me je strogo pogledala i hladno rekla:“ Stvari su vrlo jednostavne. Da li ti želis da umreš ili da živiš?“

  Da živim, to sam odlučila. Imala sam motiv, samo mi je jos trebao način na koji da se ne pregojim kad dođem na normalnu težinu, a taj način nudilo mi je učenje po Silvi, u kome se radi o tome da sve što zamisliš u glavi, projektovaće se u stvarnosti,dakle, reč je o moći podsvesti, o čemu govore i razna druga učenja i ima mnoštvo teorija na sličnu temu. Tako da sam ja zamislila sebe zgodnu, sa desetak kilograma više, zdravu i srećnu. To mi se i ostvarilo. Od moje bolesti prošlo je sedam godina i sada sam sjajno!

  MEJ PEDZIK.

• 

Sve informacije i saveti koji se nalaze na sajtu Anoreksija.rs služe samo u edukativne svrhe i ne mogu se koristiti kao zamena za odlazak na lekarske preglede ili kao zamena za pravu dijagnozu koju vam samo odgovarajuća stručna osoba može odrediti. Ukoliko brinete za svoje zdravlje preporučujemo Vam da se obavezno konsultujete sa svojim lekarom. Autori sajta ne snose bilo kakvu odgovornost u vezi sa rezultatima koji se mogu dobiti primenom saveta iznetih na ovom sajtu.

Sadržaj sa ovog sajta ne sme se kopirati bez prethodne dozvole. Sva prava zadržana.

Sajt su podržali Razvojni fond za mlade RFM i Pokrajinski sekretarijat za sport i omladinu Vojvodine - sektor za omladinu