• vest1

  • Obećavam da se od tog razgovora nećete ugojiti...

  • ...

  • Sa 16 godina, kao i svakoj tinejdžerki najvažnije mi je bilo kako izgledam, a tada je važilo pravilo- što si mršaviji, to bolje izgledaš. Dijete su se nizale jedna za drugom. Sa svakom sam uspela da izgubim 1-2 kg. Posle par meseci već sam izgubila desetak kilograma, tako da sam bila već primetno mršavija, ali to nije bilo dovoljno. Obzirom da mi je hrana bila najveći neprijatelj, shvatila sam da je najbolje da joj se "suprotstavim" tako što ću prestati da je konzumiram .

  • vest1

  • U narednih par meseci imala sam jedan ili nijedan obrok, a i taj jedan je bio komadić plazma keksa ili 1-2 slana štapića. Bukvalno sam osećala kako se svaki zalogaj "lepi" u vidu masnih naslaga. Ceo moj život se sveo na borbu protiv kilograma. U međuvremenu sam toliko smršala da sam od ljudi dobijala iznenađujuće poglede koje sam smatrala komplimentom, ali ja sam sebi i dalje izgledala nedovoljno mršavom. Sada kada pogledam slike iz tog perioda, na kojima sam bukvalno kost i koža, setim se kako sam tada mislila da treba da skinem još malo sa zadnjice ili sa butina. Sebe sam videla "iskrivljenim pogledom". U međuvremenu sam izgubila menstruaciju, koža mi je postala toliko suva da se prosto ljuspala, kosa je već počela da opada u pečatima, a ja sam postala mrzovoljna i sve te pojave sam zanemarivala, jer je jedino bilo važno "skinuti kilograme". U jednom momentu sam potpuno prestala da unosim hranu, a posle 7 dana i vodu , jer se i voda "lepila". Posle 3 dana bez vode i hrane kolabirala sam u školi. Dobila sam grčeve zbog poremećaja minerala i završila sam u bolnici. Kada sam primljena u bolnicu imala sam 34 kg i bila sam "živi leš". U bolnici sam nastavila da odbijam hranu i imala sam svakodnevne razgovore sa psihologom, koji mi je 2 nedelje objašnjavao da ću uskoro umreti ukoliko tako nastavim i da između smrti i hrane treba da se odlučim za hranu, jer ona znači život. Tek posle 2 nedelje psiholog je uspeo da me "preokrene" na pravu stranu. I počela sam da vidim "pravim očima". Posle izlaska iz bolnice glavna terapija je bila razgovor sa psihologom u koji je bila uključena cela moja porodica, a moje konačno izlečenje se desilo tek posle godinu dana. Tek tada sam uspela potpuno da se oduprem mislima o kilogramima. Tada su se te misli zamenile mislima o zdravoj hrani i zdravom životu, koje sam i do sada zadržala. Od tada je prošlo 15 godina i sve vreme sam održala idealnu telesnu masu, a redovno imam 5-6 obroka dnevno i osećam se zadovoljno.

    Svako ko se prepozna u bilo kojoj od rečenica ili ako neko u ovome vidi nekog iz svoje okoline, neka se barem preventivno javi psihologu. Obratite se na vreme, jer možda nećete imati toliko sreće, koliko i ja. Obećavam da se od tog razgovora nećete ugojiti.

Svi blogovi