• vest1

  • Porodici

  • TEA

  • Najteži period mog bolovanja je bio umor, konstantan umor koji sam osećala jer sam sve morala držati pod kontrolom. Trčati kući iz škole da bih jela do 18 sati jer sam uvrtela u glavu da posle tog vremena ne treba jesti (!?), stalno pratiti mamu u toku kuvanja da proverim da li preterano stavlja ulja ili masti, vežbati kada svaki put pojedem više nego što sam si prepisala, stalno nešto raditi....

    Nikada neću zaboraviti jednu scenu – sedim na podu kupatila, plačem zato što mama pravi picu i zato što znam da će me tata terati da uzmem parče. Taj strah... Ne mogu da ga opišem... I dan danas me plaši da ću ga ponovo doživeti... Sećam se kao da ja nisam bila u svom telu, kao da je neko drugi to proživljavao. Maksimalno sam se distancirala od sebe. Nisam bila svesna svog izgleda. Svi su govorili: premršava si, ali ja to nisam videla... Bilo je bitno samo da izgubim još koji kilogram i da napokon pobedim potrebu za hranom.Mrzela sam sebe svaki put kada bih videla zabrinutost na licima roditelja. Gde sam nestala ja, ono divno njihovo dete koje ih je uvek slušalo? Ali, i pored toga, ja bih nastavljala po svom vojničkom režimu. Nisam htela da im nanosim bol, ali to je bilo jače od mene.

  • vest1

  • Roditelji, verujte da vaša deca ne rade to namerno, i nije istina da vas ne vole. To vam je kao droga. Izmeni vas i tera vas da budete neko ko ne želite da budete.

    A tek povraćanje ...Svaki put bih sebi rekla: ovo je zadnji put, od sutra ćeš biti jača, ali onda dodje to sutra i ja po starom... Uživala sam prejedajući se, ali ne zbog same hrane, već zbog povraćanja. To olakšanje posle izbacivanja hrane iz sebe... Ali i strašne panike kada ne bih uspela... To je bilo najgore od svega, osećaj neuspeha i mržnje prema sebi... Tada bih postala odvratna prema svima, vikala bih na sve... I plakala bih, strašno bih plakala... Stidela se... Ne znam tačno kako sam se izvukla iz toga ili da li sam uopšte ozdravila.Mislim da od toga nema oporavka, jer koliko sam danas jaka, isto tako sutra mogu da padnem i da se priča ponovi, mada se nadam da neće. Znam da sam uz pomoć moje porodice i znanja da me vole i da su tu uz mene, povratila svoju snagu i volju za životom. To je najbitnije jer morate želeti živeti i zavoleti sebe...

    Drage moje i dragi moji, niste vi krivi za to, poremećaji u ishrani su nešto što se ne bira i shvatite to (ko bi normalan uopšte i hteo tako nešto)... Oprostite sebi i prihvatite odgovornost za sebe . A vi, članovi porodice trebaće vam puno strpljenja i ljubavi, jer oporavak je dugotrajan i vrlo klizav, ali je moguć i to danas znam sigurno.

Svi blogovi